Nova svetska vibracija

Postavljajuci nove standarde za tehnicke majstorije i imaginacije "Sao Paolo Confessions" otkriva stimulativne granice koloristicnih struktura

Bruce Gilman

Svoju profesionalnu karijeru zapoceo je u Novom Sadu pod pseudonimom Rex Ilusivii (Kralj Iluzija) briljantno kreirajuci i snimajuci mix novog talasa, elektronski/ambijentalno i sofisticiran funk. Jos uvek postoji grafit Rex Ilusivii na nekim zgradama u Novom Sadu koji podseca njegove fanove na period od 1982. do 1986. kada je jugoslovenski radio pustao nebrojene hitove ovog misterioznog umetnika cija muzika je uvek bila na vrhu playlista radio stanica i u kojoj su ucestvovali najbolji bendovi ove muzicke scene.. Posto je godinama bio anoniman Rex Ilusivii je konacno otkrio svojoj publici da je pravi identitet coveka koji se krio iza ovog pseudonima njihov sugradjanin Mitar Subotic.

Pokazujuci da ide ispred svog vremena, Suba je pravio muzicke instalacije na otvorenom, opsezno je istrazivao elektronsku minimalisticku muziku, razvijao je kompozicione procedure i pisao clanke o dzezu, odnosu izmedju filozofije i muzike i o muzickim kulturama u neevropskim zemljama. 1986. godine se preselio u Pariz gde je komponaovao muziku za pozoriste , balet, elitne modne revije, film i televiziju i producirao veliki broj radio programa i ploca ukljucujuci i sopstveni CD " Dream bird" i prvi deo svog projekta "Angel's Breath". Dok je boravio u Parizu njegovo delo elektronske muzike bazirano na jugoslovenskim narodnim uspavankama "In The Mooncage" dobilo je UNESCO-vu nagradu Internacionalnog Fonda za promociju kulture koja je ukljucivala i tromesecnu stipendiju za proucavanje urodjenicke muzike i afro-brazilskih ritmova.

Pijanista i kompozitor sa klasicnim obrazovanjem i biografijom u teoriji i estetskoj osnovi u elektronskoj muzici, Suba je planirao samo da iz prve ruke dodje u kontakt sa muzikom i znamenitim umetnicima Brazila i uziva u lepoti i duhovnom bogatstvu ove zemlje, ali ga je obuzela Brazilska izvorna muzika i Brazilska muzicka mesavina. Komentarisuci svoju poslednju godinu jednom jugoslovenskom novinaru Suba je izjavio:"Brazilska muzika je toliko bogata da predstavlja jednu posebnu planetu. Na svakih 500 kilometara mozete pronaci novi ritam i muzicki stil potpuno autentican, divan i jedinstven".

Govoreci o svojim prvim utiscima rekao je:"Na pocetku nisam govorio ni rec portugalskog ali sam otkrio da su u takvim situacijama sva cula ukljucena, apsorbujuci nove mirise i zvuke. Imao sam utisak da ponovo otkrivam jedan svet. Godinu dana kasnije vec sam imao prijatelje među odlicnim muzicarima i radio sa njima. Upijao sam njihovu energiju i bio u toku sa svim sto se desavalo. U osnovi to je bio kulturni sok, jak ali prijatan."

1992.godine Suba je upoznao perkusionistu Joao Parahyba i sklopio partnerstvo koje je trajalo sve do njegove smrti."Prvi razgovor koji smo vodili", rekao je Parahyba, "bio je o muzickim filozofijama i ritmu i harmoniji univerzuma. Bio je to razgovor koji je trajao sedam casova i u kome smo primetili izuzetnu podudarnost u intuitivnim reakcijama. Suba je bio prvi čovek koga sam upoznao da govori o muzici kao univerzalnom jeziku bez granica. Njegov koncept muzike je bio toliko blizak mom da je izgledalo kao da sam pronasao ogledalo koje je reflektovalo moju muziku pomocu slike visoke tehnologije. Od tog prvog dana smo poceli zajedno da radimo na projektu "Harmonia Mundi". Koristeci razlicite uticaje iz svih delova nase planete napravili smo neke od najinteresantnijih muzičkih tema koje sam ikada imao prilike da radim.

"Usli bismo u studio poslepodne i ostali u njemu do kasno u noc. Suba bi rekao:"Prvo cemo napraviti Frankenstajna." On je imao um djubretara koji je unistavao da bi stvarao koristeci apsolutno sve. Bio je potpuno otvoren tako da nam je bilo lako. Bili smo kao dva veoma bliska muzicara koja samo isporučuju robu. Pronasli bismo ritam, melodiju ili harmoniju i transformisali bismo ih u vrstu obojene buke i poceli da snimamo. Isekli bismo sve, semplovali delove, transformisali ih i pravili druge ritmove. Kada smo poceli to da radimo shvatio sam kako i najmanji deo perkusije može biti transformisan u akorde i melodiju. Suba je unistio moje predrasude u direktnom radu sa efektima.  

Elektronski efekti i njihov potencijal unutar konteksta popularne muzike su prihvaceni i ozbiljno shvaceni kao ekstenzije u nastupima ansambala jos od sezdesetih godina (the Beach Boys su koristili "theremin" u temi "Good Vibrations" a Beatles su koristili petlje sa trake i snimke koje su pustali unazad na albumu "Revolver"). Jedna od glavnih stvari u elektronskoj muzici je to da ona zavisi od veze izmedju muzicara i tehologije. "Elektronski efekti su za nas samo jos jedan alat ", kaže Parahyba."Kao što su udaraljke alat ritma,kao sto su akusticna gitara i elektricna gitara razliciti alati tako je i kompjuter još jedan od alata koje muzičari koriste da bi stvarali razliciti zvuk, razlicite slike. Muzicari koji imaju talenta mogu da stvore izuzetan materijal na kompjuteru ili to mogu da urade pomocu kutije sibica.To je nesto sto rade muzicari a ne njihovi instrumenti. Elektronski alati, bilo da je to kompresor ili "flanger" efekat, su bili Subini instrumenti, alati koje je koristio da bi govorio svojim jezikom. Bilo sta sto biste ukljucili u struju moglo je predstavljati novi instrument za njega. On je bio elektronsko/organsko bice."

Pretpostavlja se da efekti i semplovi koji imaju sve vazniju ulogu u popu, koji je najvise muzicki eleboriran, u mnogim slucajevima eliminisu i celokupnu duvacku sekciju i izbacuje elektricnu gitaru koja se smatra osnovom zvuka mnogih bendova u svetu. Preciscavanjem ovih audio alata pocinju da se koriste nove grupe zvuka. Ogranicene mogucnosti postaju neogranicene i sve sto je bilo nedokucivo moze se podvrci preciznom merenju.

Sa 24-bitnom digitalnom tehnologijom koja nudi vecu rezoluciju od 16-bitne, digitalno snimanje se sve vise priblizava analognom kvalitetu. "Sta se to događa", pita Beco Dranoff, "da li se to tehnologija usavrsava a nesto u nasim glavama nam govori "O, sada ovo mozemo uraditi na potpuno novom nivou". Nase culo sluha se prilagodilo tako da sada elektronski efekti i semplovani instrumenti ne skacu na nas kao ranije. Navikavamo se na njih. Dobra elektronska muzika je skoro postala akusticna nasim usima. Ranije su muzicarima bile potrebne muzicke kompanije koje bi platile za njihovo vreme u studiju, ali sada mnogi rade sa profesionalnim alatom i prave muziku kod kuce, mnogo jeftinije i mnogo brze."

Vestina i imaginacija su potrebne da bi se napravili zvuci koji zadrzavaju utisak cuda, posto vecina nase muzike koristi samo usko definisan spektar iz ogromnog opsega zvuka koji mozemo da cujemo. U rukama senzitivnog muzicara ova sredstva povecavaju osecaj novog otkrića, ali su isto tako i ohrabrivala amatere kojima nedostaje diskretnost da kreiraju radove koji su ograniceni i koji svi zvuce isto. Pa ipak elektronski mediji isuvise lako dozvoljavaju trik efekte: bizarne skupine nepovezanih ideja, iznenadne prelaze sa poznatog na nepoznato, postepeno remecenje svakodnevnog zvuka. Kada su Subu pitali da prokomentarise ovaj trend rekao je:"Osoba moze da ima kompjuter kod kuce i da ne zna da da svira pa ipak da pravi muziku, pretpostavljajuci, naravno, da ima muzickog ukusa. Ova demokratizacija u muzici je fenomenalna, ali nista se ne moze postici bez talenta. Mozete imati najsavremeniji studio ali sve to je uzalud ukoliko nemate tu trunku ludila u glavi koju zovemo talenat ili inspiracija."

Pevacica Cibelle Cavalii kaze:"Suba bi napravio osnovu neke muzicke teme a onda bismo se sastali i improvizovali u njegovom stanu. Imao je miksetu i sve što je bilo potrebno, sve njegove kompjutere, filtere i efekte u slucaju da mu zatrebaju. On je to zvao Suba-movel. Suba bi poceo da miksuje teme, da ih filtrira, okreće, radi sa miksetom i ja bih cula zvuk i cinilo bi mi se da se nalazi bas ispred mene, zatim drugi zvuk koji bi bio iza mene, jos jedan koji bi isao oko mene i konacno jedan u mom desnom uhu. On bi činio da muzika ozivi. Zatim kada bi imali skoro gotovu pesmu odlazili bismo u Wah Wah studio, njegov studio, da je zavrsimo. Suba je mogao da odgovori svakom izrazavanju misli pri realizaciji njegovih ideja."

Prisecajuci se njihovog zajednickog rada na temi "Sereia" Cavalli kaze:"Jedne noci otisli smo u Subin stan i slusali neke akustične bas preokrete koje je snimio. Nakon sto smo odabrali jedan, Suba je poseo da filtrira i razvlaci zvuk kreirajuci razlicite efekte. Nastavio je da radi na tom zvuku praveci jos jedan, pa jos jedan. Tokom cele noci smo prekrajali zvuke koje bismo u tom trenutku napravili. Ustvari Suba ih je kreirao. Ja bih samo mogla da opisem zvuk koji sam zelela da cujem i govorila bih "Da" ili "Mislim da nije dobro" jer jos uvek ne mogu da radim sa efektima. Da vas podsetim, ja sam dosla iz akustične bossa/MPB/jazz skole. I konacno ja sam otisla da spavam i kada sam se probudila cula sam melodiju koja je zvucala kao pesma koju sam napisala pre nego sto sam upoznala Subu. To je ta tema koju mozete cuti kroz stvar "Sereia". Smesno je to sto kada sam je napisala imala sam odredjenu melodiju u glavi. I te noci iznenada Suba je zasvirao tu melodiju. Otrcala sam u drugu sobu, uzela svoju svesku sa pesmama, pronasla tu pesmu i otpevala je uz tu muziku. Prosto nisam mogla da verujem koliko se uklapa."

Subin elektronski ansambl je imao istu slobodu da koristi sve odgovarajuce zvuke koje bi i kompozitor imao u svom studiju, sa tom prednoscu da je ljudska vestina odmah ukljucena. Kombinacija zivog sviranja na instrumentima sa elektronskim omogucavala je Subi da povezuje svoj rad direktno sa obicnim dozivljavanjem muzike i da prosiri mogucnosti konvencionalnih instrumenata. Pored toga ovaj medij se dobro pokazao kod performansa na spektakularnim lokacijama gde bi vizuelna sredina mogla da odgovara jacini i cesto velicanstvenosti muzike.  

"Pre nekoliko godina", kaže Parahyba, "otisao sam u studio i snimio 12 perkusionistickih tema, samo ritmove. Nakon toga Suba je unistio ovih 12 tema pa smo ih ponovo napravili pomocu elektronskih semplova. Napravio je playback od onih koje smo odneli u pozoriste i sa svim nasim instrumentima odsvirali smo preko njih, uzivo. Ja sam svirao na svim udaraljkama a Suba je uzivo pravio nove efekte preko ovih postojecih. To je bio izuzetno uspesan odnos zive elektronske muzike i savesnog sviranja ansambla. Sve uzivo preko onog što smo snimili. Rezultati i uspeh su bili stimulativni.  

"Isli smo na turneje po univerzitetima sa ovim radovima puna 4 meseca 1997. godine. Secam se da su studenti sedeli na travi usred noći ispod velikog, punog meseca. Bilo je apsolutno magicno i ludo. Hermeto (Pascoal) ja radio sa nama na toj turneji, sto je ustvari smesno, jer nas je na pocetku Hermeto samo gledao i cudio se sta se to dogadja sa nama. I onda kada je shvatio da govorimo jezikom koji je slican njegovom, a to je onaj jezik koji oslobadja kompozitora i omogucava mu da koristi bilo koji zvuk, pa je poceo da pravi neverovatne stvari i uvek smesne stvari zajedno sa nama. On i Suba su postali veoma dobri prijatelji."

Elektronska muzika je neuobicajeno zavisna od sredstava koja imate u tom trenutku. To je prirodna evolucija elektronike i ta evolucija je u poslednjih 10 godina bila jako brza i sa dalekoseznim posledicama. Sredstva koja smo imali pre 10 ili 15 godina su bila primitivna kada se uporedjuju sa razradjenim tehnickim znanjem koje kompozitori imaju danas na raspolaganju. Pa tako bilo koja procena nove muzike mora uzeti u obzir efikasnost i imaginaciju sa kojom je muzicar koristio stvari koje je posedovao, posmatrajući i uredjaje i teorijsko znanje. Posto je uvek postojala razlika u razvoju kreacije snazne i originalne muzike i njene prihvacenosti od strane publike, sve sto mozemo da zakljucimo kada posmatramo radom dobijene zasluge je da uzmemo u obzir nase iskustvo u slusanju u okviru odredjenog idioma. Kada su zvucne slike potpuno nove ipak je potrebno malo pomoci u prepoznavanju genija, originalnosti i lepote tog dela koje nam je na prvi pogled strano.  

Suba je bio pionir u otkrivanju novih mogucnosti i njegov doprinos, posmatrajuci i tehnicku inovaciju i njegov radikalan doprinos Brazilskom muzickom iskustvu moze se cuti i osetiti na albumu Sao Paolo Confessions. "Ocena ove ploce", kaze Beco Dranoff je da je to most ka milenijumu, nesto sto ce biti slusano i proucavano u narednim godinama. Ovaj album je ispred svog vremena, stvarni ispred svih okuka". U celini rad nove generacije, bogat mastovitoscu i snaznom atmosferom, Sao Paolo Confessions vodi slusaoca u carstvo nepoznatog i misterioznog gde je strmoglavo ubacen u angularni i kompleksni svet koji u isto vreme sokira i sarmira culo sluha, gde se ocekuje da odstrani ocekivanja i da u svakom trenutku prati stazu koja otkriva zvucne prizore koji se smenjuju.

"Sereia"(Sirena) je potpuno drugaciji dozivljaj od uobicajenog slusnog iskustva. Cubelle Cavalli nas upoznaje sa svetom misterija i sustinskom usamljenoscu gde je zvuk njenih reci podjednako vazan kao i njihovo znacenje. Obezbedjujuci ne samo putanju vec paralelnu dimenziju u kombinaciji sa glasom, Suba je slagao njene stihove sa elektronski generisanim baiao/coco ritmom koji je naglasen izrazajnim "cuica" motivima i sa dodatnim ambijentalnim zvucima dzungle i trip-hopa. Odjek i siroki spektar filtriranih sonornosti iskorisceni su u razlicitim tonalitetima, vise produzavajuci nego kontrirajuci Cavallinom egzoticnom glasu. Ovaj mocni atmosferski savez aluzija i muzičkih i lingvistickih, stvarao je ambijente koji nalikuju snovima.

Pomocu ocaravajucih nadrealnih slika visoko koloristicnih efekata i neobicnom kompozicijom intonacije, registra i ritmickih formi "Sagredo" bahijski samba-mars, otkriva Subinu vestinu u baratanju tehnikama intonacije kompozicije. Njegova paznja ka ekspresivnom efektu melodije i delikatnijim osobinama ritma i boje je zadivljujuca. Glas Katie Bronstein funkcionise kao veza izmedju delikatne mreze udaraljki i sonornosti luksuznog ambijenta i kao neka vrsta nebeskog hibrida koji mili po vasim bubnim opnama kao trepereci oblak zvuka i golica deo vaseg mozga koji je bio uspavan.

U talasu prolongiranog muzickog pokreta "Samba do gringo paulista" (Samba za naseg gringa) postavlja blokove muzickog materijala jedne naspram drugih u ravnim, viseslojnim povrsinama. Meatlan rezonanca "kavakuinha" i perkusivna osnova sacinjena od skolskih instrumenata za sambu koju je kreirao Joao Parahyba funkcionise kao semafor u neogranicenom prostoru ovog elektronskog zvucnog sveta. Parahyba je izjavio:"U veoma dobroj skoli sambe, kao kod bilo koje zive muzike, vi cenite odredjeno zakasnjenje muzicara. Ali u slucaju semplova morate biti matematicki precizni. Potrebno vam je na stotine ritmova i svi moraju da su medjusobno kompatibilni." Ovde se sve to grupise. Sta je elektronsko a sta je instrument ostavlja se obicnom slusaocu da zakljuci. Muzika zvuci organski, ne iseckano, ne reciklirano, da samo istancano culo sluha i sam Suba sa svojom umetnickom osetljivoscu mogu da odrede granice.

"Abraco" (Zagrljaj) vas prosto hipnotise;slusalac moze da oseti Subino zadovoljstvo dok je pravio atmosferske teme kao i njegov skoro decaki entuzijazam u traganju za mogucnostima u elektronici. Parahyba svira vecito ponavljani africki ritam na kongu a Firci pokusava da uhvati ranije upotrebljen trip-hop puls dok gitara Edgara Scandurre probija tavanicu. U pozadini se pojavljuju i pretapaju glasovi Joanne Jones i Arnolda Antunesa i variraju izmedju kvazi deklamacije i ritmicki artikulisanih reci. I svi ovi elemneti sacinjavaju tu vecim delom intuitivno satkanu kompoziciju.

Neprekidno obuzimajuci slusaoca "A Noite Sem Fim" (Beskrajna noc) predstavlja neprozirni obrazac bossa nove sa transformacijom motiva koji neprimeno rastu od malih embrionalnih celija koje se zatim istrose u okviru strogo formulisanih okvira melodije. Pomocu posebnih ali ipak na kraju sjedinjenih elemenata, ukljucujući i akusticnu gitaru i "timba" semplove i koristeci veoma veliki broj koloristicnih, elektronski usavrsenih, preokrenutih i filtriranih elemenata Suba kreira muzicke kontemplacije ili jos bolje kreira slike koje su reflektivne, nestasne ali sa malim prizvukom ironije.

U tehnickim i muzickim okvirima, Sao Paolo Confessions predstavlja dramu muzickih efekata, ritmova i tonva koji obuhvataju nadrealne i ekstremne protivteze. Neverovatno jak puls, veza sa urodjenickom muzikom i bogati kompleks tekstura komplikovanih ritmickih kontrapunktova cini ovaj rad i predstavlja krunu u Subinoj karijeri neumorne portage za novim zvukom i kombinacijama. Subina kompozicija i dekompozicija zvuka kao i spajanje i deljenje kompleksnih entiteta sa razlicitim intenzitetom nije samo zvuk manipulacije vec poziv da se promeni nacin posmatranja sveta. Sao Paolo Confessions govori o energiji, integritetu i sustini.

"Upoznao sam Subu sa mnogim muzicarima iz moje muzičke brazilske sredine", kaže Parahyba, "i on je uvek sa njima govorio kao da su mu najblizi prijatelji. Bez obzira da li se radi o rock muzicaru, simfonijskom muzičaru ili nekom indijancu ili starijoj zeni iz Rio de Zeneira za pet minuta oni bi se sprijateljili. I on bi ih sve ucio kako da profesionalno uspeju a da ne izgube svoj identitet. Bio je izuzetno otvoren i vrlo brzo bi sticao prijatelje. Za njega je sve bilo novo i dobro ali nikada nije izgubio svoj ostri evropski, orijentalni pogled bez obzira gde je ziveo - u Sao Paolu, Bahi, Rio de Zeneiru. U kontaktima sa muzicarima otkrivao bi novo svetlo i nacin kako oni daju dusu njihovoj muzici sa ovim novim jezikom.Ono sto je najvaznije o Subi je ono sto je on ucinio za novi koncept brazilske muzike.

Pamcenje i kasno uvidjanje su nepouzdane sposobnosti;detalji se gube u magli sa promenom vremena i razdaljine menjaju se utisci o dogadjajima. Folha de Sao Paolo i Trombeta izvestili su da je 2.Novembra 1999. oko 5:30 ujutru primecen dim u Subinom stanu, da ga je domar pozvao na interfon i da mu je Suba, koji se tek probudio, odgovorio da ne moze da otvori vrata. Domar je obio vrata i pronasao Subu kako stoji u studiju ali je bio prilicno dezorjentisan.

Izgeda da je Suba u sred tog haosa usao ponovo u studio, a njegovi prijatelji veruju da se vratio da bi uzeo mali kofer u kome su se nalazili originalni audio snimci i back-up (kopije kompjuterskih fajlova) novog albuma Bebel Gilberto. Subu je savladao dim i odneli su ga u hitnu pomoc oko 6:32 gde je preminuo od gusenja dimom. Planirao je da putuje u Belgiju 3. Novembra 1999 na promociju svog albuma Sao Paolo Confessions i da zavrsi produciranje jos nekih pesama za CD Bebel Gilberto, Tanto Tempo (Toliko mnogo vremena).

U utorak 23. Novembra 1999 dugo putovanje se privelo kraju kada su se Subini prijatelji, profesori,kolege muzicari i ugledne licnosti Jugoslovenske kulturne scene okupili u kulturnom centru Novog Sada da odaju postu kompozitoru, producentu, instrumentalisti i poznavaocu svetskih kultura koji je istrazivao elektronske granice muzike i teatra u Evropi i u Brazilu, dalekoj i prelepoj zemlji gde Subini koncepti kulturne interakcije i dalje obogacuju radove muzicara.  

Porodica i prijatelji se secaju njegovog zivog duha, smisla za humor, darezljivosti. Oni su mi rekli da je voleo da parafrazira Kjerkegorda:"Ako bih mogao nesto da pozelim ne bi to bilo ni bogatstvo ni moc već zelja za mogucnostima." Posmatrajuci Subin rad i tezak gubitak koji je njegova smrt donela onima koji su ga voleli i muzickom svetu, poceo sam da preturam po svojim knjigama trazeci Kjerkegordov citat koji bi izrazio slozenost situacije i dubinu bola koji su njegova porodica i prijatelji podelili samnom i pronasao sam sledece:"Zivot se jedino moze razumeti ukoliko se posmatra unazad, ali mora da se zivi unapred". Subin pepeo nalazi se na novosadskom gradskom groblju u aleji spokojstva, iako ce on i dalje ziveti kroz svoju muziku, stil i odlucnost da pronadje nove nacine i nove modele izrazavanja.

Peace